Schrödinger's Cat
Hello 👋
Pre svega, hvala na divnom odzivu na prethodni newsletter, wow! Zaista nisam očekivala da nestandardne i apstraktne misli izazovu val pozitivnih komentara. S tim u vidu, evo još jednog takvog mejla.
Trenutno se nalazim u jednom jako neobičnom životnom periodu gde i jesam i nisam, gde i postoji nešto, ali ujedno i ne postoji u mojoj realnosti, pa možda nekom bude interesantno da pročita, ukoliko se nalazi u sličnoj situaciji.
Mjau mjau mace prave dar mar
Postoji interna šala da sam u poslednje vreme “kućna mačka”, jer - priznajem, provodim više vremena unutra, ali ne samo u fizičkom prostoru, nego i u unutrašnjim radovima, kako da ih jednom rečju imenujem. I nekako s vremenom, krenula sam da primećujem kao da živim paradoks Šrodingerove mačke.
Schrödinger's Cat
To je poznati eksperiment, sa kojim sam se prvi put susrela u okviru serije The Big Bang Theory (koju jako obožavam i gledala sam je iznova mnogo puta). U suštini, govori o mački zatvorenoj u kutiji sa mehanizmom koji je može i ne mora ubiti; tako da sve dok neko ne otvori kutiju i ne proveri, mačka je istovremeno i živa i mrtva.
Ovaj paradoks kvantne mehanike se zapravo odavno koristi da pokaže kako nešto, u ovom slučaju cicos, može postojati u dva suprotna stanja dok ne dođe do opservacije, posmatranja, merenja, kako god bi se prevelo kod nas, kako bi se utvrdilo da li nešto je ili nije.
Sada mi se sve to čini ne čini samo kao teorija, već deo svakodnevnog iskustva. Jer šta ako mi nismo samo oni koji posmatraju realnost, već smo i sami taj kvantni sistem? Šta ako nismo deo polja, nego smo polje?
Šta ako, u trenucima kada još nismo odlučili kojim putem ćemo krenuti, zapravo koegzistiramo u više različitih stvarnosti istovremeno?
Na primer, sada se nalazim u trenutku kada stojim između dve odluke i dok još nisam presekla na koju ću stranu, sve opcije su realne - i one koje vode napred i one koje me drže u mestu. One nisu ni potvrđene ni odbačene, već lebde kao talasi potencijala, čekajući da ih usmerim pažnjom i izborom. Sve dok ne donesem odluku, moja realnost ostaje u stanju tzv. superpozicije - sve opcije su tu, ali nijedna još nije postala konkretna.
U svetu neograničenih mogućnosti, mi smo oni koji biraju šta će postati stvarno
Naučeni smo da realnost posmatramo kao čvrstu, linearnu strukturu, koju možemo da opipamo, onjušimo, iskusimo takoreći, a u kojoj se događaji nižu po principu uzroka i posledice - kao nešto unapred određeno i nepromenljivo.
Međutim, kvantna perspektiva pokazuje da realnost ne funkcioniše na taj način. Bar ne dok je ne osmotrimo, ne odlučimo, ne zauzmemo stav. Sve do tada, ona ostaje u superpoziciji - u stanju beskonačnih potencijala.
Isto se dešava i sa životnim izborima. Dokle god ne donesem odluku, svi ishodi postoje istovremeno. Na primer, ja u isto vreme mogu i da imam i da nemam posao. U svakom trenutku mogu i da pokrenem i da ne pokrenem novi biznis. Čak sam primetila, da u isto vreme katkad i odmaram, ali i radim/razmišljam. Ne mogu da isključim mozak, nisam još našla dugme 😊😊
Uglavnom, sve ove opcije nisu međusobno isključive, jer su u tom trenutku samo energetski potencijali - nalik talasima koji osciluju dok ih neko ne "svede" na određenu tačku. Ali ko je taj neko?
Mi smo ujedno i posmatrači, ali i kreatori sopstvenog života.
Svaka odluka, svaka misao, svaki unutrašnji izbor funkcioniše kao čin "merenja" koji kolabira talas mogućnosti u jednu određenu realnost.
Dokle god je nešto samo zamisao, ono postoji u bezbroj verzija. Ali onog trenutka kada se opredelimo, kada odlučimo na šta ćemo usmeriti svoju pažnju, ono postaje nešto konkretno.
I tu dolazimo do suštine.
Osećaj neizvesnosti nije vesnik neuspeha ili blokade - to je kvantno polje izbora u svom najčistijem obliku.
To je trenutak u kojem i dalje možemo birati, oblikovati i usmeravati stvarnost u bilo kojem pravcu.
Problem nastaje kada um traži sigurnost pre nego što realnost stigne da je pruži. Ali kvantni svet ne funkcioniše po pravilima sigurnosti - on funkcioniše po pravilima potencijala.
Kako prelomiti, na čemu će se slomiti?
Svaki put kada zastanem i pitam se šta je sledeći korak, nalazim se na ivici kolapsa - ne kao poraza, već kao tačke u kojoj se mogućnosti urušavaju u jednu konkretnu stvarnost. Talas potencijala još uvek osciluje, sve opcije su prisutne, ali nijedna nije postala opipljiva.
Kuda će se realnost prelomiti zavisi od toga gde usmeravam pažnju, kojoj verziji sebe dajem snagu, koju mogućnost osvetljavam kao istinitu.
Ali šta zapravo znači poverovati u određeni ishod? Kvantna fizika nam pokazuje da čin posmatranja menja ono što se posmatra. Slično tome, čin vere nije pasivan - on preobražava ono što je do tada bilo samo mogućnost u nešto opipljivo.
Ne verujemo u nešto zato što je već dokazano, već zato što taj unutrašnji čin poverenja prethodi materijalizaciji.
Na primer, najjednostavniji primer, evo - ako verujem da imam posao, moja realnost će se u tom pravcu oblikovati. Ako verujem da pokrećem nešto novo, ta linija će dobiti jači energetski naboj. Ako verujem da ništa ne funkcioniše i da stojim u mestu, ni to neće biti netačno - jer je i to jedna od verzija stvarnosti, jednako realna kao i svaka druga. Isto važi i za bilo koju drugu životnu temu. Zato što,
Kvantni svet nije svet apsolutnih istina, već svet verovatnoća.
I što se više povezujem sa određenom verzijom sebe, što je jasnije vidim, što je više osećam, što je dublje doživljavam kao već ostvarenu, to više raste njena verovatnoća.
Vera nije čekanje sigurnosti, već unutrašnja odluka da se nešto prepozna kao moguće i pre nego što postane vidljivo.
Dakle, gde će se dogoditi presek stanja? Možda je odgovor jednostavniji nego što izgleda: trenutak u kojem odlučim da ne čekam spoljašnju potvrdu, već da unutrašnje prepoznam kao dovoljno stvarno. Jer upravo tada, u toj tački odlučnosti, stvarnost počinje da se oblikuje.
Kvantni paradoks slobodne volje: Biranje sopstvene realnosti
Da utvrdimo za kraj - ako svaki moj izbor nije samo odluka, već čin “kolapsa” stvarnosti u određeni pravac, onda slobodna volja ne leži u pitanju „šta je tačno, a šta nije“, već u pitanju:
Koji pravac sam spremna da prihvatim kao svoj?
U kvantnoj fizici postoji teorija mnogostrukih svetova (eng. Many-Worlds Interpretation - MWI), a to je zapravo ideja da se svaka moguća verzija ishoda već događa u nekom paralelnom univerzumu. To znači da sada, u ovom trenutku, postoje realnosti u kojima sam napravila svaki mogući izbor.
Postoji verzija mene koja je ostala na istom mestu, verzija koja je krenula napred, verzija koja je odustala i verzija koja je uspela.
Stoga, možda je vreme da prestanem da bespotrebno razmišljam „šta će i kako biti“ i da umesto toga oslušnem: Koju verziju sebe osećam kao najautentičniju?
Jer šta ako su svi moji putevi već negde stvarni - i samo čekaju da ih prepoznam?
Ako kvantna fizika može da nas nauči išta o životnim izborima, onda je to da budućnost nije nešto što dolazi spolja - ona je nešto što biramo da osvestimo iznutra.
Par crtica za razmatranje
Dakle, da rezimiramo - stvarnost nije unapred određena linija, već polje potencijala koje odgovara na našu unutrašnju odluku. Dalje, umesto da se pitamo „šta će se dogoditi?“, hajde da se zapitamo „u koju realnost odlučujem da verujem?“ Jer upravo taj čin vere prelama talas mogućnosti i otvara vrata verziji mene koja je već postojala - samo je čekala da je oslobodim.
Šta ako stvarnost nije nešto što otkrivam, već nešto što stvaram?
Koju verziju sebe hranim svojim mislima, verovanjima i odlukama?
Da li čekam spoljašnju potvrdu pre nego što poverujem u svoj izbor ili dopuštam sebi da budem kreator sopstvene realnosti?
Možda istinska moć izbora nije u traženju „pravog puta“, već u prepoznavanju da svaki put već postoji - i da će se onaj koji osvetlim svojom verom oblikovati kao moj. Možda prestanak sumnje nije u dobijanju sigurnosti, već u odluci da je sigurnost unutrašnje stanje, a ne nešto što dolazi spolja.
Ako je svaka verzija mog života već negde stvarna, šta još čekam da bih je izabrala?
Ako je odgovor već u meni, da li ga dopuštam sebi da čujem?
I ako je sve što želim već moguće, da li sam spremna da tome verujem pre nego što to vidim?
Možda je stvarnost fleksibilnija nego što smo mislili. Možda nije pitanje šta će se desiti, već šta sam spremna da oslobodim kao svoju istinu. I možda, upravo u ovom trenutku, već sam ovim činom zakoračila u verziju sebe koja je sve to već postala.
Do našeg sledećeg susreta, neka te vodi unutrašnji kompas i sjaj zvezda.
- Sanja, Astralna Muza
