Na kraju krajeva, jedan početak
Hello 👋
Inspirisana jednom fantastičnom razmenom misli, prosto sam morala da prenesem reči na digitalni papir i podelim sa vama. Uživajte u čitanju 😊 (PS: Hvala ti M🌸)
Kraj ciklusa ne dolazi naglo.
On se javlja tiho - u trenucima unutrašnjeg prezasićenja, u osećaju da više ništa ne pokreće, u zamoru koji ne prolazi ni posle odmora. Dolazi kroz trenutke u kojima izgovaramo: „još samo ovo da prođe, pa ću se pozabaviti sobom“ - dok u isto vreme gledamo kako se dani, meseci, godine, razlivaju u istim obrascima, bez stvarne promene.
Kraj ciklusa nije samo kraj nečega spolja. On označava tačku zasićenja iznutra - mesto na kom se više ne možemo pravdati okolnostima, već se moramo zapitati:
Da li živim život koji je moj?
U mnogim slučajevima, izbegavamo taj trenutak susreta sa sobom.
Radije biramo kratkoročni komfor i poznate obrasce, čak i kada nas iscrpljuju, nego da se upustimo u nepoznato.
Radije ponavljamo automatizovane rutine, odsecamo se od tela, osećamo umor kao hronično stanje - nego da priznamo: nešto ovde više ne funkcioniše.
U vremenu Plutona u Vodoliji, ali i pred ulazak Urana u Blizance u julu ove godine, stari sistem više nije nešto što se menja - on se raspada.
Pravila igre su drugačija.
Nije više dovoljno biti konkurentan, brz ili prilagodljiv po starim parametrima - jer svet koji ih je postavio, već se urušio. Ostala su samo sećanja, obrisi na strukture koje više ne postoje. I dok pokušavamo da ih imitiramo, kao da se zavaravamo da će se vratiti - vreme nas uči da je ta iluzija gotova.
I zato pitanje više nije: kako se prilagoditi. Već:
Šta je ono novo što se kroz mene rađa?
Da li je u ovom trenutku potrebna rezilijentnost - ili nešto totalno drugačije?
Možda sposobnost da istrajemo više nije u opstajanju pod teretom, već u hrabrosti da priznamo sebi: ne želim više da učestvujem u ovome.
Da li je možda vreme za novu vrstu pismenosti - onu emocionalnu, psihološku, duhovnu, kroz koju učimo kako da budemo ljudi u svetu koji se menja? Jer pitanje koje sve češće iskače iz jeste:
Da li smo živeli po tuđim pravilima?
Da li smo pristali na život koji je bio oblikovan spolja - porodičnim očekivanjima, društvenim normama, ekonomskim strahovima i time zaboravili da pitamo šta stvarno želimo?
Ili smo, samim tim što smo rođeni u određenim uslovima, okruženi tim i tim ljudima, nevoljno preuzeli jedan narativ - i nastavili da ga živimo iz osećaja lojalnosti, odgovornosti, straha od izdvajanja? A ako to jeste tako - da li se to može promeniti?
Pred nama se otvara pitanje:
Da li ćemo preživljavati ili kreirati?
Da li ćemo i dalje gledati kako se stvari raspadaju i pravdati svoj osećaj bespomoćnosti lošim okolnostima - ili ćemo, uprkos svemu, napraviti prvi korak prema stvaranju nečeg što odražava naše istinske vrednosti?
Možda se u ovom trenutku i ne osećamo spremno.
Možda smo ogorčeni, umorni, razočarani.
Možda nas guši osećaj nepravde - kad sagledamo gde smo počeli, koje su nam bile polazne pozicije i koliko toga nije bilo fer.
Ali emocije koje osećamo, tuga, ljutnja, nejasnoća - nisu slabost. One su pokazatelji da nešto više ne želimo da ignorišemo. One su ulaz u novo.
Solarna eklipsa 29.3. u Ovnu i Neptun na 29 Riba
Neptun se nalazi na poslednjem stepenu Riba. I pred sam prelazak u znak Ovna, postavlja pitanje koje se ne može zaobići:
Da li možemo sebi priuštiti da prozremo kroz sopstvene iluzije?
Da se maske spuste na zemlju i da se pogledamo u oči - bez idealizacije, bez poricanja, bez bega.
Jer sa nadolazećom solarnom eklipsom u Ovnu i ulaskom Neptuna u ovaj znak odmah dan posle, dolazi i trenutak kada više ne možemo da se krijemo.
Kada više ne možemo da budemo „resurs“ u nekom sistemu koji nas ne vidi kao osobu.
Kada više ne možemo da čekamo da nas neko drugi oslobodi.
kada više ne možemo…
I tada dolazi pitanje: da li sam spremna ili spreman da izađem iz nečega što više nije moje? Posao, odnos, prijateljstvo, porodica, grad, država - ne zato što su loši, nego zato što su, za mene, možda odavno prestali da budu mesto autentičnosti.
Da li postoji spremnost na rizik, da se kladimo na sebe, da bi se kreirao prostor za ono što duša zapravo želi?
Jer možda upravo taj trenutak hrabrosti, tog nepoznatog koraka, jeste ono što otključava novi ciklus.
Ne savršenstvo. Ne priprema. Ne potvrda spolja.
Već unutrašnji da - izgovoren tiho, ali odlučno.
Kraj jednog ciklusa nikada nije samo završetak. On je istovremeno poziv. Poziv da se zapitamo: ko sam sada i šta je to novo što me čeka - čim odlučim da se odazovem?
Do našeg sledećeg susreta, neka te vodi unutrašnji kompas i sjaj zvezda.
- Sanja, Astralna Muza
